Петковић Мр Данијела: Културне праксе и улога невладиних организација у развоју међународне културне сарадње Републике Србије

Док су развијене земље успеле да институционализују културну дипломатију и интегришу је у спољну политику, мале земље попут Србије често делују спонтано, без дугорочних стратегија.

Србија издваја изузетно ограничена финансијска средства за културну дипломатију и културну политику. Штавише, Србији недостаје јасна стратегија за промоцију земље у иностранству и побољшање имиџа Републике Србије. Стога су активности невладиних организација ограничене, а промоција Србије у иностранству ослања се на личне иницијативе уметника и њихово учешће на међународним фестивалима.

Српска дипломатија се заснива на четири стуба спољне политике: Европској унији, Русији, Кини и Америци. Сходно томе, Србија гради своју културну дипломатију на овим темама. Европска унија је политички циљ за Србију, јер је Србија на путу европских интеграција и пратећи тај пут прихвата све норме, законе и прописе који важе у Европској унији. То су задаци на путу приступања Европској унији. Ово утиче и на културну дипломатију. Европска унија, преко својих фондација, финансира пројекте у Србији, укључујући и културне. Велики број позоришних продукција и филмских пројекција реализован је захваљујући фондовима Европске уније. Може се закључити да су дипломатија и културна дипломатија Србије мултивекторне. Не постоји детаљна анализа која би могла да покаже проценат међународне културне сарадње остварен са Русијом, Америком, Кином и ЕУ.

На основу документа „Стратегија развоја културе Републике Србије за 2020–2029. годину“ може се закључити да је Србија поставила одређене циљеве, и то: ближу комуникацију и сарадњу са дијаспором, развој савременог стваралаштва, културну разноликост и популаризацију српског културног наслеђа. Европска унија такође покушава да подстакне Србију да што пре спроведе регулаторне политике које би довеле до приступања Србије ЕУ. 

Ово има одређене предности, јер повећава доступност европских фондова и реализацију многих пројеката за практичаре културне дипломатије. Ова пракса повећава вероватноћу коришћења културе за европске интеграције и одвраћања пажње од потенцијалне сарадње са Русијом, Америком и Кином.

Према нашем истраживању, главни недостаци културне дипломатије Србије укључују: недостатак финансијских средстава, недовољну организацију и стратегију, недовољно учешће невладиног сектора итд. 

Упоредићемо културну дипломатију неколико земаља чија је јавна дипломатија на веома високом нивоу и, у пракси, доприноси бољој слици земље у иностранству.

Анализирајући Руску Федерацију, може се закључити да постоји Фондација „Руски свет и Русотрудничество“, која је задужена за културну дипломатију Русије. Штавише, Фонд јавне дипломатије Горчаков обезбеђује успешну реализацију свих пројеката јавне дипломатије у иностранству. Русија своју културну дипломатију заснива првенствено на верском сродству са православним земљама. Има више од осамдесет културних центара широм света, као и веома добру организацију и финансијску подршку за културну дипломатију. Србија, за разлику од Русије, нема такве ресурсе. 

Француска, пионир у културној дипломатији, карактерише се блиским везама и укљученошћу у сопствене политике, значајним финансијским ресурсима и нагласком на француском језику као алату културне дипломатије, као и веома добром институционалном организацијом. Организације попут Француског института и мреже Француске алијансе (Alliance Française), која делује у више од 130 земаља, представљајући културу, језик и уметност Француске. У поређењу са Француском, Србија више делује на регионалном нивоу, у земљама бивше Југославије и у Европи, него на глобалном нивоу, попут Француске. Србија се такође више ослања на активности уметника (сликара, писаца итд.) као носилаца културне дипломатије. 

Италија своју културну дипломатију заснива на моди, гастрономији и језику и делује преко Института за италијанску културу, који је присутан у више од осамдесет земаља. Мода игра виталну улогу у италијанској културној дипломатији, што је довело до стварања бренда „Произведено у Италији “, препознатог широм света послује на међународном нивоу и ослања се на савремену уметност. Економија и туризам чине основу италијанске културне дипломатије и доприносе промоцији италијанске културе широм света. 

У Србији не постоји тако добра сарадња између економије, туризма и дипломатије, па се културна дипломатија више ослања на промоцију традиције и уметности. Србија, за разлику од Русије, Италије и Француске, нема ресурсе за развој културне дипломатије, финансијска средства, системску организацију и глобални утицај. Иницијативе културне дипломатије фокусирају се на појединачне иницијативе, напоре уметника и невладиних организација.

Према истраживању аутора, за унапређење културне дипломатије Србије неопходно је повећати финансирање, развити акциону стратегију и план имплементације културне дипломатије и ангажовати грађане и невладине организације у спровођењу културне дипломатије. Културна дипломатија се првенствено ослања на уметнике, њихову креативност и њихову видљивост, али да би се постигла глобална сарадња, неопходно је повезати промоцију културног наслеђа Србије са економијом и туризмом.

Позитивна слика земље, обликована, на пример, уметношћу у Русији кроз балет или у Србији кроз књижевност, није ништа мање важна од било ког војног освајања. Данас се позитивна слика постиже кроз културну дипломатију и међународну културну сарадњу. Приликом развоја културне дипломатије, потребно је нагласити приоритете спољне политике и жељу за неговањем позитивне слике земље, истичући, на пример, историју државе и промоцију њеног језика широм света. Мере подршке грађанима у иностранству, заштита њихових права у њиховим матичним земљама, укључујући очување њиховог матерњег језика, могућност образовања на матерњем језику у земљи у којој живе и приступ телевизијским каналима у сопственој земљи су међу приоритетима спољне политике и елемент културне дипломатије. Догађаји које спроводе Министарство спољних послова и Министарство културе преко образовних и културних центара у иностранству играју важну улогу у културном дијалогу. Спровођење меке моћи је сложено јер њен успех не зависи од политичких фактора већ од расположења публике или циљне групе на коју је мека моћ усмерена. Према речима америчког политиколога Џ. Наја, због ових сложених и неизвесних услова, такозвана „паметна моћ“, која обухвата и меку и тврду моћ, користи се за добијање и примену меке моћи у савременом свету . Наравно, наша терминолошка анализа захтева дефинисање концепта „јавне дипломатије“.

Постоје различити облици културне дипломатије, укључујући стипендије, програме културне размене, културне и образовне центре, међународне делегације, хуманитарне организације, истраживачке пројекте и такмичења. С друге стране, глобализација представља претњу очувању културних вредности нације која се уједињује, и у том контексту, одржавање националне безбедности зависи од очувања културног идентитета.

Културна дипломатија Републике Србије ослања се првенствено на Министарство спољних послова и Министарство културе, који су носиоци српске културне дипломатије, и, пре свега, на културне центре попут Културног центра у Бечу и Паризу. Невладине организације такође учествују у спровођењу српске културне дипломатије, али у недовољној мери. Културна дипломатија Србије се првенствено фокусира на промоцију српских традиција, а не на савремено стваралаштво и друге благодети српске културе, попут туризма. 

Иако званични документи истичу активности и значај невладиних организација у Републици Србији, њихово учешће је недовољно и оне се посматрају као партнери у одређеним државним пројектима, а не као важни носиоци културне дипломатије, како је то уобичајено у Европској унији.

Већина невладиних организација у Србији зависе од пројеката, а њихова сарадња са Европском унијом је отежана административним проблемима које невладине организације не могу саме да реше. Учешће у европским програмима као што је Креативна Европа је изузетно тежак за невладине организације и захтева значајан административни напор. НВО имају краткорочне планове, а њихов утицај и капацитет за деловање су изузетно ограничени. Финансирање НВО у Србији је слабо и нестабилно, што је потврдио и аутор овог истраживачког чланка, директор невладине организације „Фадеј“, чији су циљеви усмерени на спровођење српске културне дипломатије. Српска културна дипломатија је фокусирана на државне пројекте, а невладине организације имају мали утицај тамо. Штавише, невладине организације нису укључене у доношење одлука и политичких одлука, а културну политику процењују Министарство културе и Министарство спољних послова. Невладине организације су боље у стању да се прилагоде новим трендовима у дигиталној сфери и промоцији, а њихова комуникација са грађанима је боља и ефикаснија, што је предност коју треба искористити. Невладине организације се такође ослањају на личне контакте у иностранству, што олакшава већу доступност српске културе странцима, али српска држава не успева да искористи овај потенцијал. У Холандији, Француској и Немачкој, невладин сектор активно учествује у културној дипломатији земље, док у земљама у региону попут Хрватске и Словеније постоје фондови (Европски културни фонд 2020) усмерени на развој и финансирање пројеката невладиних организација усмерених на промоцију националног идентитета и културе земље. Сарадња између цивилног друштва, невладиних организација и државе доприноси ефикаснијем развоју и утицају културне дипломатије земље, као и јачању њеног имиџа. Недовољно учешће невладиних организација у културној дипломатији Србије ограничава могућности и резултате међународне културне размене, која би била много ефикаснија уз ближу сарадњу између ових актера.

Циљ културне политике – изградња позитивног националног бренда – такође је кључан у културној дипломатији и користи се за неговање позитивне слике државе на међународном нивоу, промоцију међукултурног дијалога и спречавање сукоба. Треба напоменути да је културна дипломатија стари облик дипломатије и данас нема потребе одвајати културну дипломатију Министарства спољних послова од културне политике организација које добијају организациону и политичку подршку и финансијску помоћ од својих матичних земаља за своје пројекте, као и културних радника и уметника који делују самостално.

Пише: Петковић Мр Данијела, глумица, докторанд међународних односа на Председничкој Академији у Москви