Данијела Петковић: Моћ културне дипломатије

Пише: Данијела Петковић

У савременом свету, култура није повезана само са дипломатијом, како је то било у  последњих сто година, већ се и осамосталила у области међународних односа. Користећи своје законе и инструмента, проширује социокултурну сарадњу, реализујући националне интересе, руководећи се дефиницијом „дипломатија служи култури, а не култура дипломатији”. Јасно је да се све више користи појам култура у контексту културне политике, међународних односа и културне дипломатије у међународним односима. Упркос разликама у овим терминима, поред „културне дипломатије“ и даље се користе термини као што су „међународна културна сарадња“ и „међународна културна размена“.

Култура остаје инструмент деловања у међународним односима, када је, на пример, због сукоба сваки други однос две стране немогућ. Културна дипломатија има хуманитарни карактер који се огледа у очувању традиционалних и моралних вредности, културе комуникације између две стране, развој туризма, очување националног језика и писма. Штавише, културна дипломатија као „мека сила“ је ефикасна у успостављању образоване, спортске, научне сарадње између земаља. Дефиниција културне дипломатије се своди на размену културних догађаја и пракси између земаља са циљем потпуне сарадње и разумевања, али и међународне размене у економском смислу. Дипломатија испуњава циљеве државе која ствара своје сопствене политике и спроводи их. Можда је најједноставнија дефиниција културне дипломатије – размена свих културних вредности у циљу бољег међународног разумевања и сарадње. Претпоставља се да је термин „културна дипломатија“ уведен је 1930-их година од стране америчког истраживача Ф. Баргхурна (Frederick Charles Barghoorn). У почетку је Ф. Баргхурн дефинисао термин „културна дипломатија” као „манипулација културним материјалом и кадровима у пропагандне сврхе“. У даљем развоју ове дефиниције положај културне дипломатије се омекшава. На пример, амерички дипломата Richard T. Arndt сматра да културна дипломатија постоји као државна пракса и анализира и прави разлику између појмова „културни односи“ и „културна дипломатија“. Он  примећује да културни односи не зависе од власти и културне дипломатије, која „покушава да успостави културне односе продуктивним и минимализира штету по националне интересе и такође максимизира вероватноћу да се елементи ове интеракције претворе у одрживе позитивне доприносе обе или све укључене стране“. Можемо аргументовати против ове дефиниције културне дипломатије, с обзиром да у савременом свету актери у спровођење културне дипломатије нису само држава, већ такође приватни сектор, цивилно друштво и појединци. Савремена културна дипломатија надилази јавну дипломатију, која се бави актуелним сукобима и хитним дипломатским пројектима. Културна дипломатија концентрише своје активности у образовној и културној размени између земаља. Термини који се користе као синоними за културну дипломатију су „јавна дипломатија“ и „мека моћ“ иако нам детаљна анализа говори да међу њима постоје разлике. Концепт „меке моћи“ развијен је 1990. Године од стране америчког политиколога Џозефа Наја. За разлику од „hard power“ која подразумева, између осталог, војну и економску принуду, према Нају, „мека моћ” је „способност једне земље да натера друге земље да желе шта она хоће“ кроз такве ресурсе као что су културна привлачност, идеологија и међународни институти. Принципи културне дипломатије: препознавање и уважавање културне разноликости, наслеђа и традиције, стални интеркултурални дијалог, заштита права човека, глобалног мира и стабилности.

Штавише, културна дипломатија је важна у савременом свету јер дипломатија не може у потпуности да одговори решавању конфликта, а културна дипломатија, као мека сила, да. Када се проучава културна дипломатија, треба истаћи следеће контексте:

1. Политички контекст је систем образовања и едукације страних грађана, ученика, обезбеђивање формирања лојалних представника политичке елите, пословних људи и интелектуалаца. Ова шема је веома честа и користи се широм света.
2. Култура се такође посматра кроз економску призму сектора који промовише развој размене, односно трговине између земаља. У овом контексту, култура се повезује са концептом националног бренда и користи се у економској дипломатији.
3. Познавање културних вредности одређеног друштва користи се у информационом рату. На пример, током хладног рата, Америка је користила алате културне дипломатије, као што су уметничке изложбе, стипендије, холивудски филмови, за извоз својих културних вредности.

Можемо закључити да су главни ресурси културне дипломатије књижевност, образовање, музика, биоскоп, позориште, ликовне уметности, мода, туризам, гастрономија, итд.

Што се тиче носилаца културне дипломатије, у неким земљама као што су Француска и Словачка, културну дипломатију спроводе дипломатска представништва и установе културе које имају дипломатски статус. С друге стране, у Италији културном дипломатијом углавном се бави недипломатски сектор. Можемо приметити да су носиоци културне дипломатије службеници Министарства спољних послова дате земље или запослени у Министарству културе, дипломатским представништвима, међународне социокултурне организације, образовне организације које примају организациону и политичку подршку и финансијску помоћ својих земаља за њихове пројекте, као и културни радници, уметници који делују самостално. Средства културне дипломатије су такође веома важна и користе се за стварање позитивне слике о држави у свету и развој интеркултуралног дијалога и у превенцији сукоба.

Треба напоменути да је културна дипломатија стара форма дипломатије, а данас нема потребе за одвајањем културне дипломатије Министарства спољних послова и културне политике земље.

Задатак културне политике је формирање позитивног бренда земље у унутрашњој и спољној политици. Ова слика би требало да се формира на основу позитивних социокултурних догађаја, историјских чињеница, традиције и успеха нације. Државни бренд требало би да се формира на основу позитивних историјских чињеница, традиције, вере и језика. Ова позитивна слика, формирана је нпр у Русији кроз балет. Приликом формирања културне дипломатије потребно је акцентовати спољнополитичке приоритете, жељу за формирањем позитивне слике земље, наглашавајући, на пример, историју државе и популаризацију језика у свету. Као део овога, може се користити:

1. Уметност (позориште, биоскоп, музика, плес, сликарство, скулптура, изложбе, као што је међународна изложба ЕКСПО, образовни програми и догађаји, академски и научни програм, језички програми у иностранству);
2. Књижевност (отварање библиотека у иностранству и превођење националних дела);
3. Емитовање вести у иностранству;
4. Верска дипломатија, иницијативе међурелигијског дијалога

Мере подршке грађанима у иностранству и заштита њихових права у земљи пребивалишта, очување културне и хуманитарне сфере, укључујући очување матерњег језика, могућност образовања на матерњем језику у дијаспори и приступ телевизијским каналима земље порекла требало би да буде један од приоритета спољне политике и елемент културне дипломатије.

Манифестације које одржава Министарство иностраних послова и Министарство културе преко образовних и културних центара у иностранству, играју важну улогу у културном дијалогу.

Према америчком политикологу Нају, због свих ових тешких и неизвесних услова за спровођење меке моћи у савременом свету користи се такозвана „паметна моћ“ која комбинује и „soft power“ и „hard power“.

С друге стране, под утицајем процеса глобализације, јавља се тешкоћа у процесу очувања националиних врености, које су увучене у процес глобалног „уједињавања“ и у том контексту очување националне безбедности зависи од очувања културног идентитета.

Пре свега, треба напоменути да су култура и дипломатија у спољњој политици Србије стари колико је и српска државност. Дипломатија се првенствено везује за мисије Светог Саве и његове „дипломатије културе мира“ у 13. веку, како наводи др Ненад А. Васић у свом научном раду „Дипломатија и култура Србије“. Ово је била дипломатија преко личног изасланика, који је такође имао културну димензију. Институционална структура турске власти и постојање разних облика самоуправе, као и српске цркве утицали су на обнову српске државности и формирање модерне српске државности. У институционалном контексту само модерно политичко доба и национални напредак 1804. предвођен вождом Карађорђем Петровићем ће допринети стварању модерне српске државе и српске дипломатије. Као први дипломата у области културе помиње се прота Матија Ненадовић.

За разлику од дипломатије, која у историји Србије има испрекидани карактер, пошто није било државе а самим тим ни дипломатије, то не важи за српску културу која има вековни континуитет. Поред депутација Милоша Обреновића и првог српског конзулата, односно Агенције 17. фебруара 1836. године у Влашкој у Букурешту, активности Јована Ристића у међународним преговорима на Берлинском конгресу 1878. године, када је Србији додељено право на државност, биће посебно важно за дипломатију и културу. Стојан Новаковић био је главни стратег српске културне дипломатије у европској Турској.

Успон српске културе изражен је у књижевним, уметничким и музичким достигнућима периода од 1900. до 1918. године. Истовремено, Краљевина Србија је успела да створи парламентарну демократију, док је најбољи политички период српског парламентаризам био период од 1903. до 1912. а за то су заслужни уметници и научници као што су Јован Скерлић, Паја Јовановић, Стеван Стојановић Мокрањац. Треба напоменути да Кнежевина Србија није имала јасно дефинисану културну политику, али њени уметници су могли да остваре циљеве везане за културну политику кроз њихова уметничка дела и рад. „Познато је да Министарство културе, како се данас дефинише, није постојало, већ културна политика у Карађорђево време спроводи одлуке преко Владе и Министарства просвете <…> тако да је у последњим деценијама 19. Века, Министарство спољних послова постало  диригент културно-просветне политике у областима које нису биле у саставу српске кнежевине“, наводи Иван Марић у тексту „Културна политика Србије од 1804 до 1918.

Треба напоменути да су Вук Стефановић Караџић који је основао српску кућу у Бечу, писци Петар Петровић Његош и Доситеј Обрадовић били заслужни за формирање модерне српске дипломатије у културе. Министарство иностраних послова постојало је до краја Првог светског рата, а касније је дефинисан не као српско, већ као југословенско министарство. По завршетку Другог светског рата успостављен је комунистички културни образац који је имао интернационални карактер, али је имао и нову комунистичку идеологију. У складу са овим, држава је била суочена са задатком одбранe социјалистичке културе самоуправљања и успостављање њених вредности. Савезна Република Југославија потписала је Хашку конвенцију о очувању споменика културе током војних сукоба, а такође су потписана докумената четврте конвенције у Алжиру против културног империјализма над културама земаља у развоју, наводи Ненад А. Васић у тексту „Дипломатија и култура Србије: стање и перспективе.“

Суштина новог дипломатског културног обрасца огледа се у:

1. Титоизам – култ Јосифа Броза Тита
2. Формула власти „братство и јединство” и идеологија социјалистичког самоуправљања
3. Спољна политика и ванблоковска дипломатија, формирање трећег блока покрета несврстаних против САД и Савез Совјетских Социјалистичких Република

Овај образац се наставио до 1990. године, а од 1990. до 5. Октобра 2000. постбиполарна спољна политика новог несврстаност, са спољнополитичким, културним и дипломатски интерес за сарадњу са дипломатама и представницима културе Републике Србије. После 5. Октобра 2000. приметна је недоследност у културној политици и неизвесност јасне стратегије и циљева који су углавном спроводи Министарство културе и информисања Републике Србије. Тако је било до 2012.  године. У периоду од 2007. до 2012. опредељена је спољна политика Републике Србије која  је садржала четири стуба: Европска унија, Руска Федерација, САД и Народна Република Кина која се званично спроводи до данашњих дана.

18. фебруар 2024. 

Извор: Центар за геостратешке студије