Четири стуба спољне политике Републике Србије

Пише: Петковић Мр Данијела

Србија води вишевекторску спољну политику засновану на концепту „четири стуба“. То значи да земља тежи развоју и одржавању стратешких односа са четири главна глобална актера: Европском унијом, Русијом, Сједињеним Државама и Кином. Овакав приступ омогућава Србији да одржи равнотежу између Истока и Запада, максимизира сопствене интересе и избегне прекомерну зависност од било ког партнера. Главни циљ ове политике је очување независности, повећање политичког и економског простора за маневар и смањење зависности од једног партнера.

Концепт „четири стуба“ спољне политике Србије формализован је 2009. године, за време тадашњег председника Бориса Тадића. Борис Тадић је у августу 2009. године најавио да ће спољна политика Србије бити заснована на четири центра: ЕУ, Русији, САД и Кини. Према речима аналитичара, ово је била стратешка одлука – идеја „четири стуба“ је омогућила Србији да води политику вишеструког утицаја.

Овај приступ се појавио као одговор на брзо променљиво глобално окружење и потребу Србије да балансира између различитих великих сила.

„Идеја је једноставна: наше споразуме о слободној трговини са ЕУ, земљама ЦЕФТА, Русијом и Турском треба да користе не само наши кинески партнери, већ све остале земље, како би се српска производња могла лоцирати на тим тржиштима“, напоменуо је Тадић. Тадић је нагласио да „ни на тренутак не смемо заборавити да је централни политички циљ Србије чланство у Европској унији“ и напоменуо да стратешко партнерство са Сједињеним Државама, Русијом и Кином не омета остваривање овог циља."- говорио је Тадић.

Још 2009. године, тадашњи председник Борис Тадић је изјавио да Србија има четири стуба спољне политике. То је рекао након повратка из посете Пекингу, а у свом инаугурационом говору 2004. године, претходно је напоменуо да су то „три центрипеталне тачке светске политике – Вашингтон, Брисел и Москва“. Затим, након повратка из Кине, учврстио је своју позицију, а ова спољнополитичка стратегија остаје на снази до данас. Иако је ова политика била предмет многих критика – од идеје да мала земља попут Србије једноставно не може да води политику балансирања између великих сила, до идеје да то заправо није балансирање, већ опортунистички приступ једном од ових стубова у зависности од сопствених интереса у датом тренутку, а такође и да је наш стратешки циљ – чланство у ЕУ – неспојив са блиским односима са другим центрима – ова српска спољна политика је мање-више опстала, чак и кроз промену власти.

Влада Републике Србије основала је неопходна тела за координацију процеса приступања Европској унији, и то Координационо тело за процес приступања ЕУ и Савет Координационог тела, као и Преговарачки тим за приступање Републике Србије ЕУ. У складу са поделом преговарачког процеса на 35 поглавља, формирани су преговарачки тимови за свако поглавље. Оснивање Министарства за европске интеграције 2017. године био је важан корак у институционалном јачању преговарачког процеса са Европском унијом.

1. Европски Унија (ЕУ)

Европске интеграције и чланство у Европској унији су национални интерес и стратешки избор Републике Србије, а вредности Европске уније су управо оне које Република Србија подржава и тежи даљем развоју. Република Србија процес приступања Европској унији посматра као подстицај за спровођење реформи и јачање европских стандарда. Поред тога, Европска унија је најважнији трговински и инвестициони партнер Републике Србије и веома значајан фактор економске стабилности земље. Република Србија је поднела званичну пријаву за чланство у Европској унији 22. децембра 2009. године, а статус кандидата за чланство добила је 1. марта 2012. године. Одлука Европског савета о отварању преговора о приступању од 28. јуна 2013. године означава почетак најзахтевније фазе европских интеграција - преговора о чланству, који ће довести до потпуног усклађивања са системом, вредностима и законодавством Европске уније. Почетак преговора између Републике Србије и Европске уније обележио је први састанак  21. јануара 2014. Током овог састанка, представљен је Преговарачки оквир Европске уније, који садржи принципе, смернице и процедуре за преговоре о приступању. Преговори се фокусирају на услове под којима ће држава кандидат усвојити, спровести и спроводити правне акте ЕУ, подељена у 35 тематских поглавља, или, у складу са новом методологијом, у шест кластера

2. Русија

Русија је један од спољнополитичких „стубова“ са којима Србија одржава историјски топле везе, енергетску сарадњу и дипломатску солидарност.

Билатерални односи између Републике Србије и Руске Федерације засновани су на стратешком партнерству, утемељеном у дубоком међусобном осећају пријатељства, вековној историји односа и традицији језичке, духовне и културне сродности између братских народа две земље. Контакти на високом нивоу између званичних представника две државе остају интензивни. Темељи српско-руских односа постављени су 1191. године, када је Растко Немањић положио монашке завете у руском манастиру Светог Пантелејмона на Светој Гори. Српско-руски односи су процветали током владавине цара Петра Великог. Гроф Сава Владиславич Рагузински, руски дипломата српског порекла који је служио на двору Петра Великог, заслужио је признање за закључивање  споразума 1728. године, којим су демаркиране границе између Русије и Кине.

У првој половини 18. века, значајан број Срба почео је да мигрира у Русију, посебно између 1751. и 1752. године. Руска царица Јелисавета Петровна одлучила је да оснује аутономну област Нову Србију у северозападном делу Запорожја, а 1753. године област Славјаносербија између река Бахмут и Луган. Ове српске области задржале су своју аутономију до 1764. године. Односи су се успешно развијали у свим сферама, а посебно су били интензивни у трговини, инвестицијама, енергетици, пољопривреди, војној и војнотехничкој, научно-техничкој и културној области, као и у изградњи железничке инфраструктуре. Руски капитал има значајно присуство у Републици Србији.Међу најважнијим инвеститорима су Гаспром њефт , који је укључен у приватизацију и улагања у НИС , и Лукоил , који улаже у Беопетрол .

Република Србија и Руска Федерација имају добро развијен правни оквир за билатералне односе, који обезбеђује правно регулисање важних области сарадње. Од посебног значаја су Декларација о стратешком партнерству између Републике Србије и Руске Федерације , потписана 24. маја 2013. године у Сочију, која је додатно ојачала билатералне односе.

Истовремено, Србија пажљиво балансира: изражава поштовање према Русији, али није спремна да се покори свим њеним геополитичким захтевима, одржавајући независан став. Историјске, културне и енергетске везе, као и дипломатска подршка у косовском питању, остају кључне. Међутим, учешће Србије у „четири стуба“ тренутно је компликовано геополитичким изазовима: рат у Украјини угрожава ову равнотежу. Постоје критике да Србија „хода по жици“ између Русије и Запада – ризик који може бити превелик, јер се интереси ових страна разликују.

3. Сједињене Америчке Државе

Сједињене Америчке Државе су такође препознате као стратешки партнер. Према концепту „четири стуба“, важно је да Србија одржава односе са Сједињеним Државама заједно са другим глобалним силама. Ови односи се посматрају не само у економском смислу, већ и у контексту стратешког дијалога, јачања институција и консултација о безбедности и међународној политици. Постоје критике да је у пракси став према Сједињеним Државама мање системски него према Русији или ЕУ, и да Сједињене Америчке Државе не делују увек као „пуноправни стуб “. Сједињене Америчке Државе нису највећи трговински партнер Србије, али су важан инвеститор, посебно у ИТ сектору. Србија одржава одређене канале сарадње са Сједињеним Државама, али истовремено нерадо учествује у сукобима где би њени ставови могли бити у супротности са интересима Русије или Кине. Неки коментатори сматрају да би везама са Сједињеним Државама могла бити дата већа стратешка улога, али то захтева нијансирану дипломатију. 

Историјски гледано, односе карактерише савез у два светска рата и релативно блиска сарадња током Хладног рата. Након погоршања односа током распада Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и прекида дипломатских односа услед НАТО бомбардовања 1999. године, односи су обновљени 17. новембра 2000. године, на амбасадорском нивоу. Билатерални односи су сада побољшани и знатно вишег квалитета него претходних година. 

4. Народна Република Кина

Кина је четврта компонента спољнополитичког модела Србије. Сарадња са Кином је првенствено економска: инфраструктурни пројекти, инвестиције, транспорт и технологија. За Србију, Кина је важан извор страних инвестиција и партнер који не намеће строге политичке услове, што ову сарадњу чини атрактивном. Кина је постала један од главних економских партнера Србије: кинеска улагања у инфраструктуру, производњу и транспорт су важна за Београд. Кинески модел сарадње (са својим мање „политичким“ условима) привлачан је Србији јер омогућава економски раст без претераног мешања у домаћу политику .

Стратешко партнерство је успостављено у августу 2009. године, продубљено у септембру 2013. године, а у јуну 2016. године, током прве посете кинеског председника Београду, потписана је Заједничка декларација о успостављању свеобухватног стратешког партнерства. Током друге посете кинеског председника Си Ђинпинга Београду у мају 2024. године, потписана је Заједничка декларација о продубљивању и унапређењу свеобухватног стратешког партнерства и о изградњи српско-кинеске заједнице са заједничком будућношћу у новој ери. Република Србија придаје велики значај сарадњи са Кином у оквиру Механизма сарадње Кине и Централне и Источне Европе и Иницијативе „Појас и пут“. 

Модерни трендови и изгледи

Значајан проблем је био и остаје то што се Србија политички разликује од два од ова четири стуба (САД и ЕУ) у неким кључним националним интересима (Косово), упркос томе што је са њима економски уско повезана. Са друга два стуба, иако нема политичких разлика, економска дистанца остаје, упркос растућем значају кинеског економског утицаја и улози Русије у енергетском сектору.

Међутим, упркос овим разликама, последњих деценија је било могуће „ходати по жици“, али са променом светских односа и заоштравањем односа на линијама Москва-Вашингтон, Москва-Брисел, Вашингтон-Пекинг, а у скорије време и Вашингтон-Брисел, посебно због рата у Украјини, балансирање је постало готово немогуће. Да су односи између великих сила у тешком стању због рата у Украјини, било је јасно од самог почетка (а ни пре тога нису били добри).

• Политички континуитет: Чак и након промене власти, концепт „четири стуба“ се и даље користи као основа спољне политике.
• Изазов неутралности: Међународне кризе (као што је сукоб између Русије и Запада) тестирају способност Србије да одржи равнотежу.
• Могуће реформе: Аналитичари предлажу развој јасније стратегије спољне политике, утврђене документима, а не само декларацијама.

Концепт спољне политике са четири стуба је кључни елемент стратегије Србије, који одражава њену вишевекторску природу и тежњу ка независности и равнотежи. Међутим, овај приступ захтева стално преиспитивање и прилагођавање у условима променљивог глобалног окружења. Да би успешно спровела овај модел, Србија мора да ојача своје институционалне темеље, развије дугорочне стратегије и јасно дефинише националне приоритете.

Зависност од руског гаса представља велики ризик, посебно у условима санкција или ограничења испоруке. Неки аналитичари и јавне личности сматрају да би Србија требало да преиспита своју стратегију: формула „четири стуба“ је застарела и сада је неопходно активније се кретати ка ЕУ.

Петковић Мр Данијела